Otac je govorio da se zemlja ne prodaje. Ni kad je najgore, kad ne rodi, kad se osuši, kad džabe leđa ostavljaš.
Zemlja nije samo novac što sa nje uzmeš, samo račun i papir. Zemlja je da vidiš odakle si, da uzmeš u ruke isti grumen što su ti i otac i djed kroz prste prosijali.
Kad te muka pritisne da odeš i izvičeš se u njedra Bogu, tamo gdje nebo međi sa travom, da olakšaš dušu gdje te nitko ne čuje, da zemlja sve upije. Da se ispričaš, da se vratiš kući bolji nego što si otišao.
Zemlja je da imaš što da pokažeš djetetu, da ga naučiš, da gleda u oblake hoće li kiša, da nauči da izoranim putem dođe na svoje. Da ima gdje da vidi zeca, lisicu, čak i srnu.
Zemlja je da se zna da si tu živio i bio. Da se izmoriš pa da gladan kreneš kući, težak od umora, a nekako lakši. Da ne prestaje kapija na radost da se otvara. Da se zvuk ne zaboravi, da te imaju po čemu poznati kad drumom kreneš.
Zemlja se ne prodaje, ni kad od nje ostane samo busen, kol’ko za teglu za pod nokat. Tvoja je. Zemlja se ne prodaje i ne prazni se tor, nikad. Kuća se ne zatire.”
