Brotnjo moje, plemeniti kraju,
Hercegova rodila te stina.
Sinovi te gangom pozdravljaju,
nazdravljaju sa bukarom vina.
Pospano te sunce jutrom budi,
dok miluje vinograde tvoje.
Zlatna zora sa istoka rudi,
oblačeć’ te u najlipše boje!
A poljane zelene i žute,
Božjom su maštom prošarane.
Žuljevite ruke crtale su pute,
čekujući često i zoru da svane.
Lomile su tebe Hercegova stino,
vinogradim pletenice plele,
sad se znoj pretače u vino
dok bukarom međuse ga dijele!
Brotnjaci su tu od pamtivika,
sačuvaše što im dade Bog,
pa ne može ni pisma ni slika
opivat lipotu sa kamena tog.
Nego onaj koga Brotnjo rodi,
ko na stini sagradi svoj dom,
tu će uvik živit u slobodi,
tu će uvik biti svoj na svom!
Velimir Velo Raspudić
