Kad raštiku baba kuva
tad iz kuće biže dica.
I dok meće rebra suva
ne slazi joj osmijeh s lica!
A dok preško zelje križa,
dida svoju škiju mota.
Od raštike nije biža,
osta dužan joj života.
Dico moja da nje nije,
ni vas vode bilo ne bi!
Iz bukare vino pije
i priča u nidra sebi.
Odranila ona nas
i zato je baba sadi.
Raštika je bila spas
u to vrime teške gladi.
E da mi je onda bilo
izist koliko sam moga!
Molio sam moje milo
svakog dana dragog Boga.
Ko je moga naraniti
onolika gladna usta?
Ko bi moga zamisliti
da će zemlja ostat pusta?!
Ko bi moga zamisliti
vakog vakta,vake slike
i da će se dica kriti
od rebara i raštike!
Ali nek’ se o njoj piše!
Neka se i danas sadi.
Ne daj Bože nikad više
nake bijede, nake gladi!
Ja raštiki osta dužan,
pa vam pričam priču ovu,
spasila je puno puta
kršnu zemlju Ercegovu!
Velimir Velo Raspudić
15 /11/2018
